MOGUĆNOSTI PRIMJENE NEUROFEEDBACKA U VRHUNSKOM SPORTU

 

Pripremila: Nataša Dolović, prof. rehabilitator, Neurofeedback terapeut

 

Jedno od najšire prihvaćenog principa ljudskog ponašanja je da je motivacija najbolji pokretač i da visoko motivirani ljudi postižu najbolje rezultate! Istina, motivirana djeca uvijek će postizati bolje ocjene u školi od onih koja to nisu, bez obzira koji je izvor njihove motivacije. Motivacija je nužan faktor u ostvarivanju osobno postavljenih ciljeva. Međutim, postoji i druga strana visoke motiviranosti. Ponekad, iako snažno motivirani za nešto, osjećamo jako visoku razinu emocionalnog uzbuđenja koja nas doslovce koči u dostizanju cilja. Kao kad se u nečemu jako, jaaako trudimo, a nikako nam ne uspijeva!? Tako imamo neke situacije gdje motivacija ima pozitivnu konotaciju, a u drugim situacijama, ta ista motivacija izaziva neke negativne efekte te je naša uspješnost umanjena. Razina emocionalne uzbuđenosti/pobuđenosti je odgovor zašto je to tako! Odnos između te pobuđenosti i naše sposobnosti kako nešto izvedemo (izvedba) nije ravnomjerna linija. Taj odnos je vrlo kompleksan upravo radi emocionalnog stanja u kojem se nalazimo u tom danu, u datom trenutku.  Termini poput motivacije, uzbuđenja, pobuđenosti, za svakoga od nas možda ne znače isto. Za nekoga će emocionalna pobuđenost imati “negativan” prizvuk pa će misliti ili govoriti o  ljutnji, bijesu, sramu, strahu, tjeskobi, dosati, ljubomori, osramoćenosti itd., dok će za nekog drugog označavati “pozitivna” stanja poput: veselja, oduševljenja, interesa, sreće, ljubavi i sl. Možemo nabrajati u nedogled, ovisi o onome kakvi smo. Emocionalna stanja su rezultat nekih različitih situacija, međutim, psihološka reakcija gotovo je uvijek jednaka. Pa ćemo ljutnju, bez obzira u kojoj situacije je osjetili, uvijek osjećati na pretežno jednak način, i lako možemo za sebe odrediti to stanje, jer ga poznajemo...za nekog drugog, malo teže, ovisno o nome kako se ponaša i što mi mislimo...samo mislimo o onome drugome. Naravno, nije sve crno-bijelo, u nekoj razini postoje i preklapanja tjelesnog i psihičkog doživljavanja neke situacije! Uh, široka je lepeza emocionalnih stanja povezanih s tjelesnim doživljavanjem i zaista je teško precizirati određenu emociju kao takvu jer što vrijedi za jednu osobu ne znači da rijedi za drugu...i tako možemo pričati u nedogled s filozofske strane gledanja. Ta različitost i nepostojanje jasnih granica između emocija, otežava nam jasniju komunikaciju u međuljudskim odnosima, stoga je možda jednostavnije opisivati neku emociju na temelju razine pobuđenosti (kako se psihički osjećamo) i same aktivacije (kako se fizički ponašamo). Na taj način neko emocionalno stanje možemo “smjestiti” na kontinuum od visoke do niske aktivacije...primjer od: uzbuđenje, oprez i pozornost; preko: relaksiran, miran, blago pospan..do: duboki san, koma, smrt. Različite razine popraćene su adekvatnim fiziološkim (tjelesnim) reakcijama koje regulira autonomni živčani sustav i manje-više na njih nemamo kontrolu (pr. Znam da ne mogu pasti jer čvrsto stojim na balkonu, ali počinjem se znojiti, srce počne lupati, lagano se počnem tresti i vidim sebe kako padam s balkona i pogibam- strah od visine: ili...ne želim da ona vidi da mi se sviđa, ali u njezinoj blizini, zamuckujem, pričam bez veze kao da ja nisam ja, nešto treperi u području trbuha, pretjerano se znojim- osjećaj zaljubljenosti itd.). Mnogi su tjelesni znakovi koji nam pokazuju promjenu u emocionalnoj pobuđenosti: otkucaji srca, razina krvnog tlaka, disanje, znojenje, temperatura tijela, mišićni tonus i sl. U tom smislu, emocionalna pobuđenost ili samo pobuđenost zapravo predstavlja stanje u kojem se “normalne” fiziološke funkcije intenziviraju.

 

Pobuđenost i motorna izvedba   

 

Prema nekim stručnjacima koji su se bavili tom problematikom, optimalna razina pobuđenosti zapravo ovisi o postavljenom zadatku. Da bi on bio izveden u najboljem obliku, potrebna je određena razina pobuđenosti, ali, naravno, optimalna razina pobuđenosti varira od osobe do osobe. I ne samo što je pobuđenost drukčija kod različitih osoba, već i kod jedne osobe može varirati iz dana u dan, tijekom samog dana, iz situacije do situacije. Pravila ne postoje. Često smo i uvjereni da možemo nešto odraditi dorbo, ali nepredvidljiva pobuđenost može nas učiniti manje uspješnim ili čak poboljšati našu izvedbu/aktivnost. Sigurna sam da ste čuli nevjerojatne priče u kojima su ljudi pokazali nadnaravnu snagu u situcijama koje su im život značile...da je majka sama digla auto da oslobodi sinu nogu, da je netko preskočio šest metara visoki zid dok ga je ganjala neka divlja zvijer, da je netko bio toliko miran i pribran da je morski pas naprosto otišao od njega. Još davne 1965.godine znanstvenik imenom D.L. Johnson, bavio se pitanjem motivacije i iz svojeg istraživanja zaključio da snažna motivacija u ljudima može izazvati nevjerojatnu snagu, dok nemotivirani ljudi to ne mogu. Johnson nije zaključio ništa novo što nije bilo i što nije poznato! Samo je pitanje kako do te motivacije doći. Jedan dan je tu, drugi već nestane, pa čak se mijenja iz sata u sat.

Jednostavan odgovor, ljudska emocionalna pobuđenost!!

 Kako je to moguće? Kako netko može pod tušem prekrasno pjevati, ali kad stane pred publiku, ne može pogoditi jedan pravilan ton; student kod kuće sve zna, a na ispitu, kažu: “Zablokirao mi mozak!”; toliko dobro utrenirani košarkaš redovito pogađa slobodna bacanja, danas, “niti jedna ne ulazi!” i tako bi mogli nabrajati satima...I opet, za sve je odgovorna naša emocionalna pobuđenost koja je posljedica određene emocije, a zbog te emocije naš mozak, odnosno moždani valovi reguliraju naše ponašanje!

 

EMOCIONALNA POBUĐENOST I SPORTSKA USPJEŠNOST

 

Vrlo zanimljivo je istraživanje znanstvenika Hussman-a (1969.) koji je ustanovio kada naše emocije idu “ˇgore” (kada postaju intenzivnije), funkcionalna inteligencija nam opada! Naravno, kod vrhunske izvedbe bilo kojeg posla, ne samo u sportu, potrebna je određena razina inteligencije (kojih ima više vrsta), da ne spominjemo razinu tzv. IQ (kvocijenta inteligencije). To ne znači da osoba mora napamet znati pomnožiti dva troznamenkaska broja ili da govori najmanje tri strana jezika ili da je završila fakultet (tako obično imamo u glavi posloženu percepciju i definiciju inteligencije)...funkcionalna inteligencija predstavlja naše vještine i sposobnodti koje su nam potrebne da što bolje funcioiramo u svakodnevnom životu. Iako je Hussman to otkrio, ne možemo tvrditi da je taj odnos konstata i da je to uvijek tako, jer opet i naše emocije su uvjetovane trenutnim stanjem tijela i uma, da li smo se dobro naspavali, da li smo danas dobre volje ili ne, da li smo opterećeni rokovima na poslu ili ne, da li smo se posvađali s prijateljem ili partnerom i tako dalje, mogli bi nabrajati u nedogled! Zaista je mnogo faktora koji utječu na razinu naših emocija i naše se ponašanje mijenja u skladu s tim. Jednostanije rečeno, vrlo je malo faktora na koje možemo svjesno utjecati, a upravo oni su obarač pojavnosti intenziteta neke emocije koja je jako odgovorna da bi izvršili zadatak uspješno. 

 

Uzmimo primjer. Boksaču u ringu potrebna je velika snaga, izdržljivost i endurance, izuzetna pažnja koja mu pomaže da analizira protivnikove pokrete, istovremeno uočavajući svoje prednosti nad protivnikovim slabostima i još dodatno, mora se braniti. Ako taj boksač postane izuzetno ljut , ili ako “izgubi glavi”, u trenu postaje laka meta za svojeg dobro ubalansiranog protivnika jer nažalost, vođen je ljutnjom i u tom trenu prestaju razborite analize protivnikovog stanja, koje bi mu pomogle da brže dođe do pobjede. Isto tako, sprinter na stazi, vjerojatno će izgubiti efikasnost na startu i u prvih nekoliko koraka trke, ako je njegova razina napetosti (ekstremno visoka pobuđenost) prisutna u startnoj poziciji. A primjerice kod igrača golfa, visoka razina pobuđenosti može dovesti do loših rezultata. Ugrač golfa će vrlo vjerojatno pod utjecajem visoke pobuđenosti prejako udariti lopticu uslijed jake napetostiu  mišićima, dok suprotno tome strah od toga da će promašiti rupu na terenu, može dovesti do toga da preslabo udari lopticu. Sportski zadaci koji traže točnost i preciznost vrlo lako podliježu efektima emocionalne pobuđenosti na različitim razinama. 

 

USPOSTAVLJANJE NAJBOLJE RAZINE POBUĐENOSTI

 

Osvještavanje i razumijevanje stanja pobuđenosti na individualnoj razini uvelike nam može pomoći u samoregulaciji emocionalnog stanja, a da bi naša tjelesno-psihološka reakcija bila što efikasnija u različitim granama sporta. 

Međutim, imamo i osobe koje jako dobro znaju prepoznati i definirati osobna emocionalna stanja, ali njihovo ponašanje je potpuno nepredvidljivo. Naravno, pa emocionalne reakcije uvijek počinju u nesvjesnom dijelu našeg uma, a kad stignu do svjesne razine, trudimo li ih se prekriti, obično ispadne jako “nespretno”, u pozitivnom ili negativnom smislu. 

 

Za sve te reakcije odgovorni su naši moždani valovi koji reguliraju emocionalnu pobuđenost, a s time i naše ponašanje!

 

U zadnjih tridesetak godina korištenje neurofeedback treninga u zapadnim, razvijenim zemljama svijeta, uobičajena je praksa u sferama vrhunskog sporta. Tako kako je bitna tjelesna spremnost sportaša, istu razinu važnosti ima i mentalno/psihičko stanje. Onaj sportaš koji ima dobru uravnoteženost između tjelesnog i psihološkog stanja, postiže i najbolje rezultate. Sjetite se samo medija koji su pisali kako je Roger Federer lomio rekete na terenu i divljao... a da li se sjećate da je to činio u godinama vrhunca svoje karijere?! Nije! Istina, zaista se mnogo toga treba “poklopiti” da bi netko uspio u sportu...telenat, motivacija, podrška, tjelesna spremnost, dobar trener i psihička stabilnost/uravnoteženost (adekvatan stupanj sportske inteligencije i adekvatna razina emocionalne pobuđenosti). No, sve ima svoje razloge, a isto tako i svoje posljedice. 

 

NEUROFEEDBACK- POMOĆ I PODRŠKA  I U VRHUNSKOM SPORTU

 

Sigurno ste već pročitali nešto o Neurofeedbacku na mojim stranicama bloga, ako niste prvo se vratite na taj članak kako bi vidjeli kako i na kojim razinama on djeluje. Ako ste mislili da će vam dati dodatnu dozu talenta da bi uspjeli, neće, ali vam sigurno može pomoći oko toga da se mentalno bolje osjećate, a samim time s pozitivnim emocijama možete postići više. Znanstveno je dokazano da neurofeedback ima pozitivnih rezultata kod poboljšanja pažnje i koncentracije. Naravno, kad treniramo mozak da se smiruje na određeni vremenski rok (tijek trajanja terapije), u tom trenutku osjeća se jako dobro (jer gleda u zanimljive sadržaje na TV), radi svega nastalog osoba ima osjećaj zadovoljstva što je automatski za mozak vezano na način “ˇželim još”. Nakon toga, osoba zapravo “uči” biti opuštena, uravnotežena te kao takva puno je spremnija na izazove stresnih situacija. Sportaši, naročito profesionalni, vrhunski sportaši kao i osobe koje su pod stalnim jačim stresovima na poslu, postaju efikasnije u svom radu, manje umorne, s više pozitivne energije, motiviranije, uspješnije jer uspostavljaju miran i čvrst san, a poznato je koliko san utječe na funkcionalnost tijekom dana (stres negativno utječe na san!). No, ako i kod svakoga, tako i kod vrhunskih sportaša, učinak je različit i ne ovisi samo o treningu već i okolinskim faktorima u kojima se sportaš nalazi, stoga je od izuzetne važnosti vođenje i razgovor s neurofeedback terapeutom koji će savjetovati sportaša te prema potrebi i simptomima podešavati adekvatnost protokola.

 

Isto tako kako je potreban konstantan trening fizičkog tijela da bi došlo do vrhunske izvedbe na motoričkom planu, isto je tako i važan mentalni trening (trening mozga) da bi fizička razina bila još efikasnija, a upravo u tim razina neurofeedback je jedna od obećavajućih metoda treninga mozga u budućnosti.

 

 

 

 

 

 

 

 

Reference:

 

 Hussman, B. F. "Sport and Personality Dynamics." NCPEAM Proceedings, Durham, N. C. (January 1969).

 

Johnson, B.L. The Effects of Applying Different Motivational Techniques During Training and Testing Upon Strenght Performance, Ed.D. Dissertation, Louisiana State University, 1965.